INTERVIEW WITH JASNA ŠAMIĆ

Razgovarao : Jovan Nikolaidis

J.N.: Proučavala si mnoge oblasti,  orijentalistiku, posebno za mistiku , to jest sufizam – na tome si i doktorirala na Sorboni u Parizu- , zanimala si se za književnost, za muziku,  film i pozorište…

J.Š.: Sve to  je prvenstveno rezultat moje  radoznalosti.  Postoji jedan izraz kod « nas » za to : « svestran» , « svestrana » ; on je krajnje pežorativan, a i za mene je takav.  U francuskom postoji sličan, « touche-à-tout » , označava onoga koji se dotakne raznih područja. Ne zaboravimo da su ta područja još  uvijek za « stručnjake »  ostala feudi u koje drugi nemaju pravo da zaviruju. Ti drugi  koji se « petljaju » u tuđe posjede, domene,  područja,  profesije,   važe za uljeze i nepoželjni su. Mislim da mene prati takva sudbina, iako ja tvrdim neprestano da je ono čime se bavim od djetinjstva u stvari vrlo usko povezano. A od djetinjstva sam učila strane jezike, pa tako i strane književnosti , pohađala muzičku, klavir,  zanimala se za  teatar…  Izabrala sam studij orijentalistike i tu otkrila  mistiku/sufizam, koji je najbliži mom shvatanju života. Nosilac « sufijskih ideja » i « sufijske filozofije » je prvenstveno poezija, koja me je oduvijek zanimala.

J.N.: Zašto mistika, odnosno sufizam?

J.Š.: Za  sufizam mnogi kažu da je to paralelni islam. Iako se oslanja na ajete iz Kurana,  i poštuje islamske dogme, on ide dalje od njih, i slobodnije gleda na svijet. Osnova sufizma je ljubav, to jest Ljubav prema Apsolutu; jedina Stvarnost je On, Bog, Tajna koju čovjek nikad neće dokučiti svojim umom. U sufizmu , sve je Bog, sve njegov odsjaj ; ovaj svijet je samo san, jedina stvarnost je onostrano.  Da, i ja sam postala  vjernik samo jedne religije , a to je tajna. Jedina Istina za mene je da čovjek nikad neće saznati do kraja istinu, iako će ići prema njoj. Sufijski koncepti  (koji se oslanjaju na strast bez koje nema ni ljubavi , ni « boli » , neophodne za duboka osjećanja,  pa ni života, , odnosno  nema ni “umiranja prije smrti”, što znači  doživljavanje krajnje ekstaze još za života) ti koncepti  izraženi u poeziji  su oni koji su vrlo bliski mom poimanju svijeta,  mene kao “laičkog mistika”, kako sebe definišem.

Svi tvrde da je sufizam – mistika – komplikovano područje, nerazumna  filozfija  pogotovo za evropskog  stanovnika. Ja sam u knjizi Mistika i « mistika » koja je nedavno izašla u Plimi, pokušala pokazati da su u suštini svi ljudi bliski, da su sve religije bliske jednadrugoj, i imaju više sličnosti nego razlika, odnosno da mističko, sufijsko  poimanje svijeta i onostranog nije strano Evropljaninu. Pogotovo velikim zapadnim umovima, pa i piscima kod kojih nailazimo na ono što liči na sufijske koncepte, iako su ti koncepti kod njih i “a sufijski”.

Da bi se shvatio sufizam, i uopšte mistika, naročito orijentalna,  treba poznavati  orijentalne  i zapadne filzofije i religije, pogotovo budizam, nestorijanstvo, zoroastrizam,  treba znati islam, njegove škole, treba poznavati orijentanu poeziju i njenu komplikovanu poetiku i metriku, poznavati  arapski, perzijski i turski-osmanski jezik, i tada neće biti teško da se  razumiju  i djela najvećih  sljedbenika  ideje  o Ljubavi, kao sto su bili Džalaludin Rumi, Hafiz, Omer Hajjam, Junus Emre i mnogi drugi majstori stiha, zaljubljenici onosranog. A  svi oni su mogli spoznavati  Boga, to jest Tajnu samo u određenim trenucima, u svom srcu. To srce , qalb, čije je sjedište u grudima, krije u sebi drugo srce, fuad, u ovom poslednjem je skriveno, u skrivenom – jos skrivenije, u ovom posljednjem je tajna , sirr, u njoj  tačka , suveyda, gdje  mistik osjeća svemir, Boga, Realnost,Tajnu ….

J.N.: Ko je idealni čitalac knjige “Mistika i mistika”?

J.N.: Ta je knjiga  rezultat mog dugogodišnjeg bavljenja  Orijentom, orijentalnom književnošću, ali i zapadnom literaturom. Oslanja se na moj istraživački rad ,kojim sam se bavila kao profesor na Filozofskom fakultetu i direktor istraživanja pri Nacionalnom istraživackom centru u Parizu (CNRS).   Za nju se, dakle,  može reći da je i naučna , jer je krajnje dokumentovana.  Ipak, kako sam nastojala da budem jasna, i da jednostavno pisem o tim komplikovanim stvarima, filozofijama i osjećanjima ( u  sufizmu  je Ljubav  podignuta na novo filzofije), mislim da  knjiga može zanimati i takozvanog običnog čitaoca , kao  i specijaliste. Bez lažne skromnosti tvrdim da takvih knjiga nema u regiji, i da još niko u svijetu nije obradio sufizam  na ovaj način, poredeći ,odnosno kontrastirajući sufijska djela sa djelima zapadnih autora. Nema ni knjige koja obradjuje  osnovne  sufijske  simbole na način na koji sam to uradila …

Knjiga nosi naziv Mistika i « mistika » upravo zbog toga što sam pisala o djelima zapadnih autora u kojima su neki koncepti, kao na primjer koncept Ljepote i smrti, vrlo bliski mističkim konceptima, iako to u suštini nisu. Otud « mistika ».

J.N.: Sufijske ideje su svakako prisutne u tvojim umjetničkim knjigama…

J.Š.: Mislim da, i ne samo u poeziji, nego i u romanima, iako se tako ne čini na prvi pogled ; i ja poput mistika mislim da su plamen i vatra vrlo  važni, da  možeš živjeti jedino  goreći, da se stvarni mir , za kojim i mistik tezi, nalazi putem vatre, i u onom što uzbuđuje.  Iako je sve, treba reći, a sufijsko u onome što sam napisala, jer ja ne volim dogmu, nisam njen  adept.

 J.N.: Često kažu da se prepoznaju u tvojim  knjigama čak i oni o kojima nikad nisi razmišljala; da li su tvoje knjige autobiografske ?  Ti  pišeš “kao što govoriš”, jednostavno, ali ipak su iza toga ozbiljne teme i događaji; uz to se ne libiš jasnog izražavanja emocija. 

J.Š:  Ako se je neko prepoznao u mojim romanima, to za mene ima vrijednost navećeg  komplimenta. I dalje mislim da je literatura u dobroj mjeri ogledalo, makar ono bilo nekad i iskrivljeno. Iako  moje knjige izgledaju  “autobiografske” , one su kao i mnoge druge te vrste, bilo da su to romani, pjesme  ili priče, fikcija. Ja se držim onoga što je rekla Marina Cvetajeva : da je svako djelo samo  prevođenje vlastitih osjećanja.  I kad pisac uzima za modele ljude iz vlastite okoline, njegovi likovi  nikada neće biti  identični tim stvarnim  modelima, odnosno pisac nikad neće uspjeti,  čak ni onaj najveći,  obuhvatiti svu složenost jedne ličnosti, nego će iz nje izvući samo neke dijelove,  ono što njemu, u tom času, odgovara. To je kao kad fotograf osvijetli odredjene  “predjele” lica, ili tijela neke osobe, a druge dijelove, i druge ljude  stavi u drugi plan, pa oni postanu poput  sjenke.  Ipak je A. Oz imao pravo kad je rekao da su čitaoci često voajeri. Ja mislim doslovno tako. Čitaoc se razočara  kad sazna da neki pisac nije doživio sve to o čemo je pisao.  Pisci primaju sa najvećom nervozom  ono  redovito   novinarsko pitanje:  “jeste li vi to doživjeli?” I njihovi odgovori su stalna pravdanja. Mene ta pravdanja više iritiraju nego očito glupa novinarska pitanja. U stvari, svaki pisac upravo doživljava sve to o čemu piše, njegov virtuelni doživljaj često je snažniji , snaznije i bolje prenesen na papir. Prema tome, svaka knjiga je istovremeno  i autobiografija.   Svo umijeće je u tome da treba znati  “lagati istinito”.  Ja se istovremeno držim jos jedne devize, one Oscara Wildea  po kojoj  “samo  oni koji nemaju mašte izmišljaju”.

J.N.: Jesi li iz tih razloga i knjigu  o svojoj majci, CARSTVO SJENKI, nazvala romanom?

J.Š.: To jeste knjiga o mojoj majci,  odnosno samo  jedan aspekt  njene ličnosti , iako sam se trudila da  knjiga ne bude linearna i da ličnost bude bogata, oslanjajući se na  stvarni model.  Knjiga je prvenstveno  nastala iz moje  začuđenosti pred tajnom, u ovom slučaju pred  bolešću, efemernošću života,  pred  ništavilom u koje se život, odnosno čovjek  pretvara, ništavilo koje je njegov jedini dom, nastala  iz pitanja da li smo mi predodređeni da budemo takvi kakvi smo, ili  nas prvenstveno formiraju  vanjski događaji, u ovom slučaju tragedija kao što je rat devedestih godina u Bosni. Vjerovatno je istina i u jednom i u drugom.  Ja sam tu naravno dodavala i oduzimala, mijenjala situacije, zato je ta knjiga  čista fikcija. Drugi je problem da li ona komunicira sa drugima, i u tom slučaju može postati  univerzalna, ili ostaje u  području privatnosti, što bi bilo porazno za tu knjigu, i za mene kao autora. Kada bih danas pisala o majci, ja bih je sasvim drukcije opisala;  to bi bila  sasvim različita osoba.

BAR 4 AUGUST  2011